Member of
uia logo


Observer member

IceVerticalMenu Module

Reprezentativno udruženje u kulturi
na teritoriji Republike Srbije , na osnovu Zakona o kulturi i rešenju Ministra kulture,informisanja i informacionog društva
Prijatelji UAS-a
logokorespondencija
Copyright © 2012 UAS
All Rights Reserved

UdruženjE Arhitekata SrbijE

Beograd, Kneza Miloša 7a/III, tel 011/3230 059, tel-fax 011/3239 754 e-mail: sas-dab@EUnet.rs

utorak, 12 septembar 2017

Intervju : Bojan Kovačević

OVO JE TEKST PISANOG INTERVJUA KOJI JE POLITIKA NAJPRE NARUČILA A ONDA ODBILA DA OBJAVI U SUTRAŠNJEM MAGAZINU UZ NEDELJNI BROJ LISTA. PRILIČNO JE JASNO ŠTA; KAKO I ZAŠTO....

Na koji način se arhitektonski menja lice metropole, koliko dugoročna treba da bude ova strategija?

Hm... Na ovo pitanje ne može se davati jedan i nedvosmislen odgovor. Beograd je naprosto em veliki em i razvučen grad i mislim da bi ''jedan odgovor za sve'' bio neupotrebljiv. Osim možda političarima, Za ili Protiv onog što se radi. Meni profesionalna savest nalaže taksativno mišljenje a ne uopšteno. Uostalom, pitanje je da li uopšte postoji strateško mišljenje koje se pominje u vašem pitanju.

Šta se smatra suštinskim, a šta kozmetičkim promenama?

Kao suštinsku promenu vidim želju aktuelnog vodjenja grada ka intenziviranju gradnje i bavljenja nekim problemima Beograda koji nisu baš od juče. To, samo po sebi, ne može biti nepodržano. No, na brojnim adresama javnost, ona profesionalna ali i ona laička, građanska, tu ''energičnost'' upravo doživljava kao kozmetičku, u rezultatima. Bavljenje infrastrukturom grada, izdvajam, ne može biti kozmetičko, po definiciji. Osim kada je u pitanju trenutak kada se nešto radi pa hiljade ljudi konstatuju da je to u vreme pred izbore.

Da li su stalni radovi na arhitektonskim izmenama specifičnost Beograda, ili se to dešava i u drugim velikim gradovima? U čemu je razlika?

Znate kako – svaki grad je jedno ekonomsko polje, u mnogim glavama čak i pre svega ekonomsko polje. Ako neko hoće da naprasno oživi ekonomiju ne treba se čuditi što se gradi na raznim stranama, pa se onda dosta i srlja i atakuje na ona specifična mesta u Beogradu gde bi trebalo to raditi mnogo rafiniranije ili pak ne dirati zatečenu situaciju. Blok u Rajićevoj je decenijama čuvan za novu zgradu Muzeja grada Beograda a sad nam je baš trebao tamo još jedan šoping-mol, je li!? Ma hajte, nisu građani glupi da ne bi znali odgovor.

Da li postoje pravila da se urbano jezgro nikada ne dira, jer predstavlja trajni identitet?

Ne raditi ništa u urbanom jezgru jedna je, oprostite, naivna i pasivizirajuća logika. Ali da se mora u istorijskom jezgru i na takvim punktovima raditi neuporedivo suptilnije, sa kapacitetima koji su u domenu prikladnog a ne u meri želja investitora, jasno je kao dan. To se tako ne događa, pre svega, po dva osnova: potpunom impotencijom naših službi zaštite nasleđa, s jedne, i olakom pokleklošću pojedinih gradskih zvaničnika pred željama – čitajmo: interesima – investitora. Možda nisam bivao oduševljen, kao ni drugi, svim stavovima gradskog Zavoda za zaštitu spomenika dok ga je, nekada, vodila izvesna gospođa Banović, ali se tada znalo da kada Zavod kaže ne onda ostaje ne.

Šta se dešava sa arhitektonskim promašajima, da li oni usled kritike mogu da budu zamenjeni uspešnijim rešenjima, ili to previše košta?

Često sam citirao, parafrazirao čuvenog britanskog filmskog reditelja i slikara Pitera Grinaveja koji jednostavno zaključuje da kad vam se neka slika, recimo u muzeju ili u stanu, više ne sviđa, ne odgovara, vi je skidate sa zida i zamenjujete drugom, kada vam se muzika ne dopada isključite gramofon ili plejer.... Kada se dogodi greška u urbanizmu stvar je beznadežna! Pa Beograd nije uspeo da reši stari slučaj sa onim kućercima sa kosim krovovima na ravnom krovu zgrade u Jug Bogdanovoj, pored mosta, a kamo li da će imati mehanizam da aktuelne sagrađene brljotine poništi.

Da li su u struci česta različita mišljenja povodom nekih urbanističkih rešenja, recimo Novog Beograda, naselja Stepa Stepanović... i da li to zavisi isključivo od „ukusa“, ili i od interesa?

Ima svega. Što i nije nepriodno, kad se ima u vidu broj arhitekata koji, budimo realni, nije neophodan ovom društvu. Ali je to oduvek bila željena struka, nekako posebno tretirana, kao i lekari, recimo. No, arhitekti bez narudžbe su samo crtači, ne bivaju graditelji. I onda povođenje za nekakvim kompromisima nije za potpuno čuđenje. Naravno, veliki broj arhitekata drži čast profesije visoko i ne libe se da iskažu svoj kritički stav. Ne bih vam sad navodio sve primere ''izgubljenih poslova'' koje znam jer neke moje kolege nisu htele da pristanu na pritiske i ucene.

Po vašem mišljenju, u kojim pravcima bi mogao da raste i razvija se Beograd?

Ako mislite na strateške pravce mišljenja i odlučivanja, morao bi da okupi i sluša mnogo ozbiljnije profesionalce nego što se sada da odčitati po tome ko i kako donosi procene i odluke. Ako mislite na pravce u prostoru, Beograd sada potpuno neartikulisano, po parcijalnim logikama, krčmi prostorne resurse, preskačući i istoriju i zdravu pamet. Pogledajte samo nedavno porođeni lokalitet Makiškog polja i njemu pripadajući metro na sada livadi dok su, istovremeno, iz linija metroa nestale stanice Slavija i Trg Republike. Neverovatno!

Šta se dešava u unutrašnjosti Srbije, dok se Beograd ubrzano gradi? Da li urbanizaciju gradova po Srbiji bilo ko kontroliše? Kako se tamo čuvaju urbanističke celine?

Nisam se, na žalost, baš naputovao po Srbiji, pogotovo u smislu uzastopnih poseta nekim gradovima, da bih komentarisao promene u njima. Ali znam dve stvari. Ne treba očekivati da se u prestonici odigrava jedno a u unutrašnjosti drugo, suprotno. Pogotovo u vreme podivljale liberalne ekonomije kada i veliki istorijski gradovi Evrope doživljavaju da im UNESKO skida režim svetske baštine, kao što se već desilo sa Drezdenom ili se upravo preti Beču zbog planirane izgradnje jednog previsokog hotela na mestu koje ima velike istorijske vrednosti. Ovo, dakako, nije poziv da sledimo baš svaki ''evropski primer''.

Kako se meri uspešnost nekog arhitekte? Postoji li neka domaća nagrada koja realno podrazumeva kvalitet rešenja ili tu ima nepotizma?

Pitanje je klizavo, lako se izmigolji smisao odgovora. Naravno da arhitekti vole nagrade, pogotovo na aktuelnim konkursima. To je vrsta takmičenja koja traje odavno. Pa iz doba renesanse, čak iz antike, znamo za konkurse za i danas čuvene građevine. Meni je, doduše, uvek bilo smešno kad neko pita ko je pobedio na nekom konkursu a ne šta je pobedilo. Mada, i to se mora reći, nema kreacije bez onog ličnog, da ne kažemo bez ega. A postoje i pojave poput Alekseja Brkića (1922-1999), našeg velikana iz 1950-ih i 1960-ih koji, osim pred sam kraj života, nije dobio ni jednu nagradu a bio je možda najautentičniji naš graditelj iz tih decenija. Zato je dobio, na moj predlog, izložbu u Beču koja je upravo ovih dana, nakon dva meseca, okončana.

Kako reaguju arhitekte na nemogućnost iskorišćavanja njihovog talenta, da li pribegavaju iseljavanju ili radu za strane biroe? Ili se odlučuju za drugi, eventualno srodan posao?

Odavno je praksa da brojni arhitekti, po sopstvenom izboru, ne rade neposredno u uže shvaćenim poslovima za tu diplomu. Naprosto obrazovanje arhitekata to dopušta. Mnogi su se i iselili jer rad arhitekte negde drugde ne zahteva, bar u početku, nekakvo poznavanje jezika te nove sredine, arhitekti vizuelno komuniciraju. Sada je u Beogradu veliki problem što strani arhitekti ulaze na ovo tržište, preko investitora, kao pijan čovek u cvećnjak, napamet gazeći gde se ne sme. Zamislite samo izjavu onog grčkog Amerikanca koji je uradio nacrt glavne kule u Beogradu na vodi, od skoro 200 metara visine, da nikada nije bio u Beogradu ali će doći i prilagoditi svoj projekat gradu! I to naši mediji prenose. I nikom ništa.

Da li biseri nove (ali i stare, poput Generalštaba) arhitekture mogu da dođu do izražaja u moru promašaja i nedovoljno isplaniranih akcija? Po čemu će nas pamtiti naredni naraštaji?

Po jeftinoj, skoro narkomanskoj, rasprodaji porodičnih nakita i ikona, ako shvatimo da je Grad jedna vrsta porodice u kojoj odrastamo i nemamo drugu. A dižemo grdobe na nekoliko gradskih adresa koje ni neki novi Transformersi ne bi uspeli da demontiraju, sa svom svojom žestinom.

Zašto sve češće u prestonici srećemo kopije kič kućerina sa gipsanim ukrasima? Može li neki propis tome stati na put, ili ne bi ni trebalo da postoje ograničavajuća pravila u Beogradu, poznatom po eklektičnosti?

Vrlo dobro pitanje. Srbija očito ima neki problem sa recepcijom i istorijske moderne arhitekture i aktuelne neomoderne produkcije. Samo delimično mogu da objasnim, ne znam da li i da opravdam, takav ukus satiranjem građanskog ukusa posle 1945. i odsustvom kontinuiteta gradnje koji imaju drugi veliki gradovi Evrope. Da li razumemo da je većinska arhitektura Pariza koju danas vidimo zapravo Pariz druge polovine XIX veka? Danas kovine, vence i klasicizam na fasadama najnovijih zgrada najviše ištu ljudi spornog obrazovanja i ukusa, ''poluurbani'', ali se to u demokratiji, kažu, ne sme problematizovati.

Koja je vama omiljena zgrada/urbanistička celina i zašto? Koja vam je najodbojnija?

Odbijam da se izjašnjavam o najodbojnijima jer je previše, oko nas, takvih komentara a premalo afirmativnih stremljenja i ukaza. A izdvojiću, za ovu priliku, jednu od svojih ljubimica, među kućama, kojoj se divim kontinuirano i nesmanjeno. To je zdanje u kome je Kulturni centar Beograda, na Trgu Republike, arhitekte Ratomira Bogojevića (1912-1962), koji nije doživeo sam dovršetak radova na toj palati koja izlazi na tri strane i ''drži' prostor večito nedefinisanog Trga. Prefinjena geometrija i tkanje tih fasadanih polja i genijalnost ugaonih prevoja podsete me uvek na finoću plašta Kneza Lazara, pre šest i po vekova naručenog i izrađenog u gradu Luki, u Toskani.

Pročitano 359 puta
 
S.ARCH-1

fb linkovi